- Pi­še: mr Slo­bo­dan M. Ču­ro­vić Apis

Ra­dost i mo­re obe­ća­nja, zbr­zi­ti ula­zak u EU i po­što-po­to u NA­TO. Šta ka­žeš na to, ba­to? Kad do­đu Ame­ri, 'aj­de čik se za­mje­ri. Ima da nas mu­štra­ju, da vr­šlja­ju, da nas ubra­zde. Ima­će­mo ga­zde. Ko­li­ke li eufo­ri­je će bi­ti ka­da do­đu. Cvi­je­će, te­pi­si, po po­tre­bi cr­ve­ni („Cr­ve­no obu­ci“) u skla­du sa ne­ka­da­šnjom omi­lje­nom bo­jom. Na­sil­no obr­la­će­ni na­rod je­dva če­ka, sav us­trep­tao da uđe u ana­te­ma­te na to. A ka­žu da se s na­ma po­no­se, re­per­ski ona­ko, da nas mr­tve (sa tu­đih ra­ti­šta do­no­se), jer ta­kve ba­rem gla­si­ne pro­no­se. Ali, ka­da smo ga­rant si­gur­no­sti i ne­vi­đe­na si­la na Bal­ka­nu i Bog na­ma ima da opro­sti. Mo­ra. Jer ta­kvi su za­ključ­ci sa zad­njeg ple­nu­ma. I oni bo­lje zna­ju ne­go Bog. A što ovaj na­rod mo­že da pre­tr­pi, ni­ko ne mo­že na ku­gli ze­malj­skoj. A da vo­li da tr­pi, vo­li. Usla­ča nam se to, a na­vi­ka za­ja­ča, ne­ka­ko smo si­gur­ni­ji u se­be, ka­da dru­gi na­ma vla­či. Lak­še je, bra­te. To udar­ne pe­sni­ce i zglo­bo­vi si­ste­ma, neo­vi­sni no­vo­a­na­li­ti­ča­ri i na­ti­sti, još ma­lo pa­pi­sti. To mu­nje ne­be­ske sa 100 evro­va pen­si­je (da vam je ko ne ot­me). To stu­den­ti, pri­šli uz men­zu, to Evro­plja­ni, evri­sti, kri­tič­ka svi­jest da pad­neš u ne­svi­jest.“To mi ra­di.“
I dok če­sti­te ro­di­telj­ke pro­te­stu­ju, me­tu se od zo­re do zo­re, zbog prav­de, zbog oti­ma­či­ne, si­no­vi se u ka­fi­ći­ma zo­re, a kće­ri spa­va­ju do pod­ne. Mo­re. Po­taj­ni li­de­ri tra­že svo­je opo­zi­ci­je, u pre­la­sci­ma i ro­ti­ra­nji­ma, da bi đe­lo­va­li, pod­jed­na­ko. In­te­lek­tu­al­nost se za­va­li­la i gu­žva is­pra­zne mi­sli. Re­dov­no nam do­la­zi eli­ta iz okru­že­nja, da nas pro­ve­se­li i spa­si.
Ali šta se mi pi­ta­mo. Dru­gi se pi­tau s na­ma dok im ra­por­ti­ra­mo na do­ruč­ko­vi­ma, ruč­ko­vi­ma. Pod­no­si­mo re­do­vi­ti iz­vje­štaj sva­ko­ja­kim emi­sa­ri­ma, bje­lo­svjet­skim do­lar­ni­ci­ma, (a ču­di me da kod nas ima špi­ju­na­ra), si­pa­či­ma pa­me­ti i re­da­ri­ma, po po­tre­bi hi­gi­je­ni­ča­ri­ma svi­je­ta, što ta­ko kad im do­đe ma­lo pro­spu ura­ni­ju­ma (kao ne bi­lo uro­ka ne­ka­da cu­kra kad se odav­no ne vi­di­mo, a ono uže­lje­li se, pa brat­ske ru­ke ra­ši­ri­li). Ko da go­vo­ri­mo: “Gdje ste ta­ra­ma­ni­ju Vam va­šu? “Što vas ne­ma?,,Da Vam se ni­je šta de­si­lo''?Na­u­sje­če­ni­je.
Ti ne­zva­ni go­sti baš se odo­ma­ći­li, za­sje­li u pro­če­lje, pa pa­tro­li­ra­ju na­šim is­pra­nim gla­va­ma i ćo­sa­ju se sla­do­stra­sno, do­no­se­ći nam po­hva­le i iz­vje­šta­je ka­ko na­pre­du­je­mo. Ma­ša­la!A od sva­ke te po­hva­le pu­ca nam po rba­tu. Ako ta­ko ni­je, rak me raz­nio, a bra­ni­li me po­smo­der­ni­sti. Ako ne bu­de­mo do­bri do­ma­ći­ni, ako bu­de­mo ne­va­lja­li, ima od­mah da za­pu­ca po re­bri­ma. Moć je u ma­ni­pu­la­ci­ji na­ru­če­nim an­ke­ta­ma? Za ko­ga si ti, ba­to? I ka­da vas ne­ko za­pi­ta po­sle svih iz­bo­ra i pre­tum­ba­va­nja, sva­ko­ja­kih kam­pa­nja (e to va­lja) za ko­ga si i i šta ovo bi, znad­ni­te, za ko­ga su, sa­mo se osje­ća­ji­ma ma­lo igra­ju, a do­bro ih za­pa­lo, da od­glu­me do­ma­ći za­da­tak. A kad tre­ba da se pre­ci­zi­ra ne­što, tu su de­žur­ni do­mi­šlja­ni, pod­ma­za­ni an­ke­ta­ri (ko­ji­ma je ko maj­ci u sr­ce), oni zna­ju da ob­ja­sne ta­ko la­ko i le­pr­ša­vo, a sve u skla­du sa mnje­njem, jer da­ma­ri ne­pre­sta­no ra­de, po­ne­gdje i ra­du?
I ta­ko, evo, sve ove go­di­ne, ne­ka­ko s pro­lje­ća, to se već pred­o­sje­ća. Va­žno je da je bi­lo tran­spa­rent­no, sa­mo sret­no („to sa­mo, to sr­ce že­li'') kr­oz kon­cep­te (po na­ško­me no­vor­je­ku kon­ce­pa­te, da jed­ni uži­va­ju, a dru­gi da pla­te, a ma­lo i da pa­te, dok shva­te, e moj bra­te).
Pri­pa­da­ti ne­pri­rod­no dru­go­me zna­či iz­gu­bi­ti se­be, sa­mog se­be za­bo­ra­vi­ti i pa­sti u bu­du­ći pa­kao ko­ji se spre­ma, na či­jem će vr­hu bi­ti Lu­ci­fer.
Zna­či ne na to ne­ću od­go­vo­ri­ti. Ljep­še je ,,Mir­zi­no ja­to.“ Slu­šaš li ovo, zla­to?
Na to, ni na ovo ne­ću od­go­vo­ri­ti, ne­ću na­go­vor na sma­nje­nje mo­je slo­bo­de, mo­je in­di­vi­du­al­no­sti, a ni mo­ga ime­na, jer će tek ne­po­želj­no bi­ti lič­no, sve mo­ra bi­ti upa­ko­va­no, i na­met­nu­to slič­no. Bi­će­mo si­ro­či­ći u na­šoj ku­ći, obur­da­noj i opa­sno za­lju­lja­noj, ali ima­će­mo bar la­ki­rov­ku ži­vo­ta, da mu­ški pro­pad­ne­mo...
Za­to na br­da da ide­mo, da je­če go­re: “O, do­ma­ći­ne!“
Jer osje­tlji­vi ana­li­ti­ča­ri i je­vro­pej­ci uža­snu se, sve je od­već pa­te­tič­no za nji­ho­ve osje­tlji­ve uši da pje­va uli­ca rit­mom mu­ke i ne­za­do­volj­stva, pa i da je­dan ne­gda­nji vi­so­ki čim­be­nik me za­pi­ta: “I ti sa pro­te­stan­ti­ma“?! Šta će. Ma­ka­nja. Jer ka­da iza­đe na­rod, evo da se kla­di­mo u mi­nut-dva, da je to ma­sa, ne­i­din­ti­fi­ko­va­ni, ko­ji se od do­bra za­ba­vi­li o ja­du, pa ne zna­ju šta će od to­li­ke sre­će. Tre­ba ne­ko da ih sa­vje­tu­je ka­ko da po­tro­še slo­bod­no vri­je­me.
E ne­moj on­da va­la NA TO, sin­ko, od­go­vo­ri­ti, ne daj se da te obr­la­te.
Jer ako ne ruč­ka­mo na­lju­ti­će se Uj­ka Sem, Dje­da Mraz, jer ni­je­smo bi­li do­bri, a ne smi­je­mo bi­ti zlo­če­sti. I ne smi­je­mo da ka­re­ti­mo go­ste što nam pri­sti­žu. Va­la ih pre­mo­li­smo, da ubr­za­no do­đu, kao mi što će­mo u Uni­ju. Sa­mo da ne za­ča­ma­ju, jer smo sje­kir­lji­vi. A ka­da si ta­mo, ču­do si. A ni oni ne­će za­ma­ći ni­gdje dok mi ne ko­rak­ne­mo, i na ovo i NA TO. A dre­žda­li smo, ka­žu ne­ma če­ka­o­ni­ce gdje ni­je­smo bi­li. Sa­mo da do­đe­mo NA TO. A on­da da uor­di­mo ćer do­tle... JA NA TO NE­ĆU OD­GO­VO­RI­TI.
Ako ne­ćeš na ovo, ne idi va­la ni NA TO. Ja na to ne­ću.
(Autor je knji­žev­nik i
knji­žev­ni kri­ti­čar)